I danas, da, idealan dan za novi početak.

Prvi novembar, prvi dan u pretposlednjem mesecu pred Novu godinu, dva dana pred vikend ili dan pre petka, poslednjeg radnog dana u nedelji, dan u prvoj nedelji sa novim računanjem vremena, a lično meni tačno godinu dana od useljenja. Puno bitnih sitnica vezanih za ovaj datum, da bih ga mogla čak proglasiti danom preokreta u mom malom neslavnom životu. Mogla bih ga i proslaviti. (Dalje)

Pre više od mesec dana krenula kampanja mt:s, kako će svi korisnici koji koriste BEL pakete, imati popust na saobračaj 35% i mogućnost prenosa neiskorišćenih minuta u sledeći mesec, pa tako naredna tri.

I ja se obradovah... (Dalje)

Ko kaže da je sve dugog veka... Svako čudo tri dana. Uhvati me tako neka samoća iako nisam sama, a onda i onaj prateći osećaj gde ponekad shvatim da sažaljevam samu sebe... ma breee, nema šanse.  Samo se okrenem lepim stvarima u životu, a uvek ih ima, samo je pitanje koliko hoću da ih primetim i pustim da utiću na moj osmeh. E danas je takav dan...

I da se trudim ne može drugačije, osmeh čini svoje. Nije bez razloga... shvatila sam koliko su bitnije sitnice, jer kad se sakupe u niz, onda sve zajedno mogu činiti krupnu stvar. (Dalje)

Delili smo trenutke. Ustvari, ostalo nije ni postojalo. Samo trenuci provedeni sa tobom. Radovala se tvom dolasku, sa tugom se rastajala pa makar i na par minuta. A ostalo se svelo na razmišljanje o tebi i o tome koliko si me stvari naučio, a da toga nisi ni svestan...

I kada se pravi rezultat svega, ispadamo samo dve lude glave koje su podelile iskrena osećanja bez sebičnosti, pa se u svemu tome izgubile i brže bolje zalupile vrata, tiho. (Dalje)

Ponekad me upotpunjuje blisko prijateljstvo,a ponekad mi izaziva bes. I na kraju se uvek pitam zašto sve mora da se kaže po milion puta, zašto pogled nije dovoljan, zašto neko ima potrebu da baš na sve da odgovor iako pitanja nema i zašto moram da pravdam svoje prijatelje prvenstveno sama sebi, pa onda medjusobno?

Znam i prihvatam činjenicu da je svako poseban. Ali samim tim i ja sam posebna. Zašto se ja uvek trudim da svima sve objasnim i zašto me svaka nepravda i pogrešno protumačena reč pecne ponekad i zaboli i pored tolikog mog truda da ne bude pogrešno predstavljena poenta? (Dalje)

Nisu nam se pogledi sreli, nisu nam se ruke ukrstile, nisu nam se usne spojile... 

Koliko puta ste imali divan san koji je ostavio trag u vidu uzbuđenja koje traje čitavog dana. Kako mrak pada, uzbuđenje raste i nada postaje jača, da će se putovanje kroz snove nastaviti na stanici gde ste se prethodnog jutra iskrcali. Zar ne?

E meni je danas jedan od tih dana. Kada mi osmeh troši svaku trunku energije. I današnja kiša je bila lepa. Radovala me je svaka kap koju sam osetila na ramenima. Padala je nepredvidivo jedna preko druge i odeću činila težom. Osetila sam se kao u usporenom filmu primećujući tako i najsitniji detalj okoline. Zamišljala sam ga pored sebe, princa iz mog sna, kako me drži za ruku i kako posle nezaboravne noći koračamo ulicama Beograda. A on je daleko... u snu je bio daleko bez ikakve mogućnosti da bude drugačije. A opet nekako blizu, ulivajući mi samopouzdanje i osećaj sigurnosti, da iako nije, kao da je tu. (Dalje)

Treptaji, uzdasi, izdasi, suze, podrhtavanje srca... pa osmesi, zagrljalji, reči izvini-oprosti-neće se ponoviti... poljupci,obećanja, još jedno izvini... i neizbežno volim te. I posle svake svadje - sve je sladje...

A mislim da sada imam formulu. Razbiti monotoniju jednom veštačkom frkom, blagim udaranjem čežnje, ignorisanjem nežnih reči... pa pomirenje. Samo je bitno pre upotrebe ne mućkati, da se strasti ne bi pomešale. Koristiti samo jednom u tri meseca da se kojim slučajem ne pretvori u svakodnevnicu jer to iziskuje da reakcije budu blaže i blaže i na kraju da ih nema. (Dalje)

Osetila sam neku čudnu naviku, da je tako nazovem. Što bolje sebe slažeš, to će ti drugi više poverovati. Ako neko krene u analizu tvojih dela i stavova, pritom iznosi argumente kako radiš suprotno od onoga što govoriš, krivac je samo onaj koji želi da ti pomogne da uvidiš grešku.

Toliko puta ispadnem osoba koja ne ume da shvati i razume, pa se mnogi ustručavaju da mi ispričaju detalje, pazeći pritom na svaku izgovorenu reč, da se ne bih ja uhvatila za neku i napravila je dokazom i odvela ih u suprotnu stranu. (Dalje)

Ponekad mi nedostaje osećaj da negde pripadam. Ježim se na reč detinjstvo i volela bih da mogu ponovo da ga preživim pa makar bez izmena, samo da bih zapamtila i ono malo lepih stvari. Dosadila su mi maštanja o idealnoj porodici na okupu. I koliko god da se trudim da sastavim nešto što se davno rasturilo svesna sam činjenice da ne može biti lako režirati, ako glumci nisu prigodni. Drugima možeš uzeti, ali nikako ne možeš dati. (Dalje)

7 dana mi traje noć samo kad mi kažeš ljubav... Lepo zvuči pogotovo kad muškarac izgovara. A imam osećaj da je manje muškaraca koji su u tom nazovimo ga nežnom modu i koji su spremni da ispolje svoju emociju.

Slikovito prikazan moj idealan muškarac... pa da, moj dečko naravno, samo što jedina nežna reč koju je umeo da izgovori je "šećeru". Toliko od njega, dok ga ja nisam uhvatila pod svoje i napravila najnežnijim stvorom na ovoj planeti. Sada uživam u plodovima rada i molim žene da povuku svoje prste da se ne bih igrala packiCool (Dalje)

A kao ja nisam bila ostavljena... ja sam uvek bila ta koja ostavlja, pa ne mogu da zamislim kako je to. I kao u mojoj maloj kolekciji pod nazivom "bivše ljubavi" nije se našao ni jedan koji bi mi slomio srce. I kad god pričam o tome ja sam tako srećna jer je moje srce zdravo, celo, jako... kako god... budalaština.

Nema toga što vreme ne može da zaleči i uvek se onda vratim na onu staru: ko zna zašto je to dobro. (Dalje)

Poželela sam da zaboravim na sve tužne uspomene.
Počela sam hronološki da ih ređam u svojoj glavi, pa sam naišla na pitanje koliko još stvari ima koje sam zaboravila a nanele su mi tužan osećaj u duši.
Šta ja to radim?
Pokušavam da se setim svega što sam već zaboravila... da bih opet zaboravila. (Dalje)

Poplava. Ko je nije doživeo ne može ni da zamisli kako je to. Ne predstavlja samo veliku količinu vode koja navire gde nije planirana, već i stres posle na primer kupanja u kadi punoj vode... A kao što smo učili u školama uvek postoje više vrsta, različitih grupa, pa eto tako i razlikujemo više vrsta poplava.

Prva vrsta bi bila "bezopasna barica koja kida živce" ali kao što se vidi iz njenog naziva, lako se savlada i brzo pada u zaborav. (Dalje)

A što je teško kada se neke velike stvari odigraju baš onako kako ne želim. I svi su krivi, samo nisam ja... liči na narodnjak, al šta fali. Tako opravdam izostanke sa časova, slabo vladanje... nabacim osmeh... i kako ono ide, mešam kukovimaKul 
Al šta biva kada se pomešaju energija i neodlučnost? (Dalje)

Sećam se osnovne škole... Imala sam veliku želju da bežim sa časova geografije, ali ne zbog gradiva. Nastavnica koja nam je predavala je bila uvek zabrinuta i vrlo lako bi sebi dozvolila da joj pogled skrene ka prozoru, za trenutak bi se zagledala u daljinu i jednostavno bi zaboravila gde se nalazi. Ponekad sam uspevala da izađem iz učionice, a da ona jednostavno ni ne primeti da me nema, ne ubeleži moje odsustvo i time izbegnem jurenje opravdanja. Ali, sada kada sam dovoljno odrasla i svesna mnogih stvari, na neki način mogu da je shvatim i možda čak kažem da je pozitivna osoba, jer ko zna šta je nju tih momenata teralno na takvo ponašanje. Svi imamo neke svoje trenutke tuge, brige i ne umemo da se kontrolišemo. (Dalje)
«Prethodni   1 2