Sećam se osnovne škole... Imala sam veliku želju da bežim sa časova geografije, ali ne zbog gradiva. Nastavnica koja nam je predavala je bila uvek zabrinuta i vrlo lako bi sebi dozvolila da joj pogled skrene ka prozoru, za trenutak bi se zagledala u daljinu i jednostavno bi zaboravila gde se nalazi. Ponekad sam uspevala da izađem iz učionice, a da ona jednostavno ni ne primeti da me nema, ne ubeleži moje odsustvo i time izbegnem jurenje opravdanja. Ali, sada kada sam dovoljno odrasla i svesna mnogih stvari, na neki način mogu da je shvatim i možda čak kažem da je pozitivna osoba, jer ko zna šta je nju tih momenata teralno na takvo ponašanje. Svi imamo neke svoje trenutke tuge, brige i ne umemo da se kontrolišemo.
I u suštini svaki postupak može da se tumači sa dve strane. Ako ćemo sa druge strane, onda će ishod biti sa lošom ocenom draga nastavnice, jer kako sebi možeš dozvoliti da privatni, nazovimo ih problemi, utiču na tvoj profesionalni poziv, a da to u direktnom kontaktu prenosiš na okolinu.
Treba malo vagati. Preterivanje i u jednom i u drugom slučaju čini nas naivnim ili prefriganim, što danas mnogi kažu namazanim.
Gledajući okolinu, osetila sam ljude koji jako žele da opravdaju sve živo bez obzira da li imaju podlogu za to. Više mi liči na izmišljanje čitave konstrukcije kako bi se došlo do zaključka: nije kriv. Volela bih da ih vidim u sudnici u ulozi advokata, ili porote. Skakali bi od optuženog do tužioca pokušavajući da opravdaju obe strane, uključujući malo i paranoju kao glavni izvor za izradu opravdanja i po završetku svakog "slučaja" verovatno bi osetili veliki uspeh što su izrežirali scenario koji je ustvari jedna velika tragedija. Rekla bih da njima više nije bitno da li oni postoje u istom scenariju. Gubi se svaki smisao loše i dobre odluke, a pre će zgaziti sebe nego što će krivca proglasiti krivim. A zašto rade protiv, hm... protiv... protiv nečega. Ustvari najviše protiv sebe. Opravdaj druge pa će i tebe neko opravdati onda kada budeš bio ti taj koji je odavno jasan krivac. Pa da, oduvek je bilo lakše napraviti sliku takvom da se boje utapaju jedna u drugu i da se ne vidi ni početak ni kraj, a da umetnik pravi lažne pokrete ne dodirujući platno kako bi kasnije mogao lako svaki da ponovi drugačije, neprimetno... Ma iako je primetno, opet će se već naći neko opravdanje:)