A kao ja nisam bila ostavljena... ja sam uvek bila ta koja ostavlja, pa ne mogu da zamislim kako je to. I kao u mojoj maloj kolekciji pod nazivom "bivše ljubavi" nije se našao ni jedan koji bi mi slomio srce. I kad god pričam o tome ja sam tako srećna jer je moje srce zdravo, celo, jako... kako god... budalaština.

Nema toga što vreme ne može da zaleči i uvek se onda vratim na onu staru: ko zna zašto je to dobro.

Ponekad, ali samo ponekad prodju mi slike. Obično me neka pesma ili neko mesto u gradu podseti na njega. I onda mi misli odlutaju... tražim idealan momenat koji neću morati da opravdavam, koji će biti prosto savršen. Pomislim na jutro u njegovom zagrljaju... nije ih bilo puno i sva su nekako bila isuviše burna, energična bez nežnog dodira za dobro jutro. Ah, za jutra čak i moram da se potrudim da bi ih opravdala.

Pomislim na trenutke pre susreta sa njim... osećaj zadovoljstva i brojanje minuta, kompletno spremljena i našminkana sedim zgrčena, pazeći da mi se slučajno garderoba ne izgužva... jedva ispuštajuči dah kako bi karmin izgleo sveže i posle čekanja na njegov znak za niski start. To je umelo da potraje uz njegovo opravdanje da je bio u gužvi i da nije mogao to nikako odložiti. Baš me interesuje o kakvom gužvanju je reč, ali nikad nisam pitala.

Nebrojano puta se dogodilo i da ostanem čekajući sa telefonom u ruci, proveravajući povremeno da li je slučajno telefon van fukncije, jer zaboga nije moguće da se još uvek ne javlja... nije on kriv, kriva je centrala... sigurno prebacuje broj i on nikako ne može da me dozove. Zatrčim se ka prozoru obično posle takve paranoje, misleći da je on već stigao ispred zgrade, negde je na parkingu ali je mrak i ne mogu videti dobro... A da priznam bilo je i situacija kada bih i otišla do parkinga da proverim baš neka kola koja u potpunosti liče na njegova... razočarana bih se vraćala sitnim koracima brojeći ih ka ulazu, okretajući se svake sekunde i proveravajući da nije slučajno eto baš tad konačno došao kraj mojoj agoniji...

Pomislim na dan posle. Raskid je bio jednostavan, bez preteranog izliva besa. Sve je štrumfno, što se štrumfno svrši. A želela sam pisati o njegovim čarima. O mom prvom susretu sa njegovim toplim očima i žmarcima duž mojih ledja, leptiričima u stomaku i skrivenog osmeha moje duše. No, takve stvari više ne vezujem za njega. Jednostavno ne mogu. Prošlo je previše nepremoštenih prepreka iza nas, srušenih iluzija o njemu kao srodnoj duši i samo ja znam koliko lažnih izgovorenih reči... barem se nadam da sam ih sve prepoznala.

I stvarno vreme leči sve... zaborav je veliki izlaz izazvan novim žrtvama za budućnost.