Nikad nije dovoljno. Tražim još veće nebo da ga uporedim sa mojim osećajem koje mi budi. Tražim obalu bez mora, nebo bez oblaka, kišu bez kapljica da uporedim sa prazninom koju osećam kada negde luta. Ne znam šta je umor, poznajem samo želju da ga učinim zadovoljnim.

Kako je najlakše lagati sebe. Kako je lako napraviti šareni svet pun leptirića i pustiti mašti da te vodi. Ko ne bi voleo da živi u takvom svetu? Profesionalac sam u upijanju svake kapi idealnosti koju sama u beskonačnost od vazduha stvaram.  Ali i dalje verujem... I dalje nadjem opravdanje kada nastupi trenutak bez Njega - da je On ono što mi je potrebno da, kako je već nevešto definisao, "namirim svoju dnevnu dozicu". Kako on samo ne zna ništa... Kako on samo ne ume da se zagleda u daljinu i pronađe bezbroj razloga da popusti samo u onome što nije u pravu, samo u onome što nema nikakvog smisla. I tako dok prosipa po mojoj duši optužbe i presude, ne čuje bol koja pritiska svaki moj uzdah i polako guši pokušaje da dokažem svoju nevinost.
Sve sam izvore istrošila i shvatila da jednačina ne postoji. Nepoznate ostaju nepoznate, sve dok ne pređu na drugu stranu duge i u svojoj različitosti pronađu razumevanje.

A za takve trenutke živim...Kada bi samo znao da ih pruži, malko više, samo malko nego obično, da me razume, mogao bi se meriti sa savršenstvom.

„Moja ljubavi, digao si me toliko visoko... da i kada bih pala, do zemlje bih se naživela.“