Унуку, који је са Станојем дошао из Срема, било је име Глигорије. Током времена Глигорије је имао два сина: Мијајла и Станка.
Глигоријев син Мијајло имао је два сина : Тодора и Ђорђа. Ми смо Ђорђеви потомци.
Ђорђе је рођен 1768. а умро  26.09.1848. године а живео је 80.године. Као што се зна Ђорђе је био природно развијен човек , висока раста јако мудар и паметан. У оближњем манастиру Св.Николе научио је читати и писати. Као такав уживао је добар углед међу људима у овом крају. Ђодђе је краће време живео тамо где је и његов деда живео тј. у ,,Ковачевом долу,, и из разних разкога се спустио мало ниже у место звано ,,Дољак, тачније у Расуле, где је сада кућа Добривоја Љубичића. Касније је сишао и мало ниже низ Каблар у Рапајловачу.
Као што се зна, земља овог краја је у то време била већином под шумама. Ђорђе је као добар и узоран земљорадник почео крчити шуму и раскрчио велики простор око себе. Затим засади воћњак са шљивама , окалеми калеме другог разног воћа, засади виноград и тиме развије читаву економију , која је као таква служила за углед у читавом крају.
Ту сагради и кућу, мало бољу од претходних, наравно од дрвета, а уз њу и све потребне зграде за домаћинство (шталу за стоку, амбар и кош за жито и др.) и тако постане угледан домаћин овог краја. Тиме је постао утицајна личност овог краја, нека врста политичара оног времена. Тако се удружи са Милошем Обреновићем  из Горњег Добриња , будућим кнезом Србије. Милош Обреновић је имао брата по мајци у Брусници код Горњег Милановца, и идући брату пут га је водио поред Ђорђа, код кога је редовно и веома често навраћао да преноћи. Околности су утицале да су се они удружили и спријатељили. Чак је то ишло до побратимљења. У братском животу затекао их је први српски устанак под Карађорђем. Милош је учествовао са својим побратимом  Ђорђем у подизању устанка, са Ђорђем тада већ Ковачевићем . И тако су цело време друговали  за време првог српског устанка. Године 1813-те када је устанак угушен а Карађорђе и друге вође устанка буду протерани из земље, Милош Обреновић се склони код свога побратима Ђорђа и у свом родном месту Добрињу, док је се буна стишала.
После ових бурних догађаја Ђорђе се вратио на своје имање  и на њему продужио свој посао. Али као што се зна, за свега две године касније, Милош подиже други српски устанак  на турке. За то време он смешта своју породицу у манастир Св.Николе (Никоље) под покровитељством свога побратима Ђорђа. Током самог устанка кнегиња Љубица је више времена проводила код нас него у манастиру, јер јој је код нас било угодније за живот. Ђорђе је читаво то време учествовао у борбама на разним местима, као и у борбама на Љубићу код Чачка и протеривао турке ка Титовом Ужицу. Када се устанак завршио у корист срба, Ђорђе се здрав и читав вратио својој породици и продужио да ради на своме поседу, као добар пољопривредник. Његових калема крушака и данас има, иако је од тада прошло више од 150.година.
Милош Обреновић својом умешношћу и тактиком постигне и потпише мир са турцима и обезбеди себи положај кнеза у Србији. Тада је засновао и уредио неке државне послове.  Након тога долази у манастир Св.Николе по своју породицу. За успомену и захвалност озида манастиру конак, који и данас носи име Милошев конак и који је и данас у добром стању. Такође засади бор, који је до данас високо порастао. А Ђорђу, своме побратиму поклони велики посед земље од планине Каблара па све до с.Видове, све у знак захвалности, за негу и чување његове породице. Да би се и млађа поколења сећала на њихово побратимљење, Милош промени презиме своме побратиму  Ђорђу од Ковачевић у Љубичић, по имену његове супруге кнегиње Љубице. Од тада се ми презивамо Љубичићи.
Ђорђе сада Љубичић је и поред свих ратова и одсуствовања са женом Ристом (1776 - 29.11.1851=75) одгајио два сина: Јеврема (Ефремију) и Живана.
Јеврем Љубичић (старији син Ђорђев) био је по природи јако телесно развијен, виђен и речит човек. У друштву је био моментално узбудљив, често непријатан , незадовољан и суров. Као такав је био међу првим људима и више је волео да се бави политиком него земљорадњом. За ово му је дало повода, да лакше живи, јер је одрастао у богатој кући. Отац му је изградњом и развојем поседа омогућио лежеран живот, који га је водио ка оном да лакше живи а да мање ради. Ово је све било овако док је живео у заједници са братом Живаном.
Живан Љубичић  (1827 – 1873=46)(син Ђорђев и брат Јевремов) је више био за кућу заинтересован. Научио је ковачки занат, а алат је имао од својих дедова, и тиме се више бавио занатом него земљорадњом. Тиме је посед слабије обрађиван и почео је давати све мање приходе.
У кући се почела осећати оскудица и расти нерасположење према старешини домаћинства и његовом начину управљања. То је довело до деобе између браће Јеврема и Живана, који су од тада посебно живели. Како Јеврем није научио пуно да ради, тиме је своју земљу слабије обрађивао. Живан је доста боље радио и имао више прихода.  Јеврему то није било право, па је мислио да је Живанов део земље бољи, те је тражио поновну деобу. Ово је довело до раздора и свађе између браће, који је трајао више година. За то време њихово имање је пропадало. Ограде су пале, јарци засути земљом коју је вода односила. На крају је једва дошло до споразума, и сваки је узео свој део земље, на којој је продужио да ради како је знао и умео. Живан је имао жену Даницу (1825 – 1873=48).
Јеврем Љубичић је имао три сина: Николу, Филипа и Илију.
Сви су они били добри земљорадници . Радили су на земљи, садили воће, узгајали лозу, гајили стоку.. Земља се обрађивала сасвим примитивно. Орало се дрвеном рралицом на прост начин, али је земља тада била плодна  из разлога што ју је било доста, па се једна парцела обрађивала неколико година, док се друга заливађена одмарала и тако даље.
Сада ћу оставити по страни Јевремове потомке, јер ми смо Живанови.

Napisao moj pradeda Rajko Ljubičić.

Pogled sa vrha Kablara