Delili smo trenutke. Ustvari, ostalo nije ni postojalo. Samo trenuci provedeni sa tobom. Radovala se tvom dolasku, sa tugom se rastajala pa makar i na par minuta. A ostalo se svelo na razmišljanje o tebi i o tome koliko si me stvari naučio, a da toga nisi ni svestan...

I kada se pravi rezultat svega, ispadamo samo dve lude glave koje su podelile iskrena osećanja bez sebičnosti, pa se u svemu tome izgubile i brže bolje zalupile vrata, tiho.

A pitam se sad, kako provodiš dan. Poznavajući ceo tvoj raspored, trudim se da i dalje koristim tu moć i sama sebi dam odgovor. Samo nema ko da mi potvrdi i odgovor se pretvori u milion pitanja i tuga uzme sve pod svoje... krene i ne prestaje da muči. I onda budem glumica:) Umesto suza, pokažem osmeh... umesto bola, pokažem jačinu... umesto da te sakrijem, pokažem te svima. Ko zna, možda ćeš nekome biti ono što meni nisi ostao. Uvijem te u najlepše reči, zavežem sa najlepšim osećanjima u mašnu i predam na poklon. Blago njoj.

I da, arhiviram te u folder zaborav. Tamo ti je mesto, što dublje, skrivam te od sebe same, ali ipak pravim backup da slučajno ne nestaneš sutra kada ti ja budem trebala. Samo u toj varijanti, kada ja tebi budem trebala. Jedino tako mogu sebi da opravdam odluku da ti nisi taj. Pogrešno vreme, pogrešno mesto, pogrešan pristup su krivci i ja se tešim sa tim i tako učim da živim bez tebe. Iako sam do juće tražila način da ostaneš deo mog života.

Posebno prijateljstvo je jedino živo u duši.

Iako smo različiti... ti i ja smo isti.