Nisu nam se pogledi sreli, nisu nam se ruke ukrstile, nisu nam se usne spojile... 

Koliko puta ste imali divan san koji je ostavio trag u vidu uzbuđenja koje traje čitavog dana. Kako mrak pada, uzbuđenje raste i nada postaje jača, da će se putovanje kroz snove nastaviti na stanici gde ste se prethodnog jutra iskrcali. Zar ne?

E meni je danas jedan od tih dana. Kada mi osmeh troši svaku trunku energije. I današnja kiša je bila lepa. Radovala me je svaka kap koju sam osetila na ramenima. Padala je nepredvidivo jedna preko druge i odeću činila težom. Osetila sam se kao u usporenom filmu primećujući tako i najsitniji detalj okoline. Zamišljala sam ga pored sebe, princa iz mog sna, kako me drži za ruku i kako posle nezaboravne noći koračamo ulicama Beograda. A on je daleko... u snu je bio daleko bez ikakve mogućnosti da bude drugačije. A opet nekako blizu, ulivajući mi samopouzdanje i osećaj sigurnosti, da iako nije, kao da je tu.

Ušla sam u knjižaru ne bi li se malo sklonila od kiše... i eto njega opet pored mene. Kretao se polako zajedno sa mnom, hvatajući moj korak i očima prelazio preko polica punih knjiga. Tražila sam knjige koje sam već pročitala. Listala sam list, po list, zadržavajući se na delu koji mi je ostao u sećanju. Čitala sam ih iznova i osetila njega kako stoji pored mene i zajedno sa mnom ispušta uzdah zadovoljstva posle svake divno iskazane misli. Ćuvši  kišu tog trenutka, kako sve jače pada, vratila sam knjigu na policu i uhvativši ga za ruku brzim korakom krenula ka izlazu iz knjižare. Opet se sve usporilo... i jedino što sam tog trenutka osetila jeste njegov snažan zagrljaj i kapi kiše ... da, sami smo na svetu, pomislih.

Pogledi su nam se sreli... ruke ukrstile... usne spojile i ja sam bila svesna da živim svoj san.  

Samo se nadam da to niko nije primetio... mada i ako jeste, bila bih okarakterisana kao još jedan slučaj umetničke duše, blago rečeno ili ako već želite zalepite pravu etiketu: LUDAČA ...