Ponekad me upotpunjuje blisko prijateljstvo,a ponekad mi izaziva bes. I na kraju se uvek pitam zašto sve mora da se kaže po milion puta, zašto pogled nije dovoljan, zašto neko ima potrebu da baš na sve da odgovor iako pitanja nema i zašto moram da pravdam svoje prijatelje prvenstveno sama sebi, pa onda medjusobno?

Znam i prihvatam činjenicu da je svako poseban. Ali samim tim i ja sam posebna. Zašto se ja uvek trudim da svima sve objasnim i zašto me svaka nepravda i pogrešno protumačena reč pecne ponekad i zaboli i pored tolikog mog truda da ne bude pogrešno predstavljena poenta?

Tražeći odgovor pada mi samo jedna misao, da je većina ljudi sebična i da će učiniti i reći nepromišljeno bilo šta samo kako bi skinuli sa sebe svaku trunkicu prvljštvine koju su prethodno sami ugostili. I onda kreće reka pravdanja i prebacivanja optužbe na drugu stranu. I tada prećutim... Sklonim se i izgubim svu moguću snagu za dalje prosvetljenje jer shvatim da je borba sa likovima koji umišljaju svoje neprijatelje dugotrajna i na kraju poražavajuća.

Ja to ne umem. Ja se ne branim na taj način. Ako me neko napada ili skrene pažnju pa čak i mirnim tonom nešto kaže u prvu ruku nejasno, onda sam sigurna da ima razlog i sve dok ne shvati suprotno nema potrebe da iznosim dokaze na videlo. Sve to nekako i samo ispliva. A sa druge strane i razmislim zašto mi je nešto rečeno, možda postoji poenta koju ja ne vidim odmah... u kranjem slučaju mišljenja variraju i menjaju se. Nismo isto mislili kada smo se rodili u poredjenju sa danas, pa tako i sutra mogu se javiti novi stavovi u koje smo se čak i kleli da ih nikada nećemo promeniti. 

Ali ne, očigledno da je bitno što pre skupiti što više argumenata i odbraniti sebe pa makar koristeći se i lažima. To me izluđuje.

A ja ću i ovog puta prećutati, iako je poenta pisanja ovog posta bila da kažem ono što sam do sada prećutkivala.