Ko kaže da je sve dugog veka... Svako čudo tri dana. Uhvati me tako neka samoća iako nisam sama, a onda i onaj prateći osećaj gde ponekad shvatim da sažaljevam samu sebe... ma breee, nema šanse.  Samo se okrenem lepim stvarima u životu, a uvek ih ima, samo je pitanje koliko hoću da ih primetim i pustim da utiću na moj osmeh. E danas je takav dan...

I da se trudim ne može drugačije, osmeh čini svoje. Nije bez razloga... shvatila sam koliko su bitnije sitnice, jer kad se sakupe u niz, onda sve zajedno mogu činiti krupnu stvar. I jeste malo potrebno za sreću, pogotovo ako ne dozvoljavam drugima da mi je uskrate. I tada sve stavim iza sebe, popnem se još jedan stepenik gore i uživam u svojoj pobedi nad samom sobom. Ko može, prati me...

Jedino me ponekad zabrine koliko sam stvari uspela da propustim sa svojom tvrdoglavošću ili strahom od nepoznatog. Nije da se kajem, samo se pitam kako bi to moglo da izgleda sa druge strane. Nabrajam svoje vrline i svoje mane, onako objektivno... nabrajam svoje stavove i od velikog spiska sa 20 tačaka, dodjoh do mizerne 3 tačke.

1. Ne diram tuđe, svoje ne dam.

2. Ne podnosim laž (pogotovo nepotrebnu), prevaru, izdaju, nepoštovanje.

3. Ne dozvoljavam da me prave budalom.

Posle ovakvog preispitivanja sa osmehom prihvatim svoje ranije odluke i kažem sebi uvek je dobro onako kako se dogodi.

I smejem se, nije da nije...