Ponekad mi nedostaje osećaj da negde pripadam. Ježim se na reč detinjstvo i volela bih da mogu ponovo da ga preživim pa makar bez izmena, samo da bih zapamtila i ono malo lepih stvari. Dosadila su mi maštanja o idealnoj porodici na okupu. I koliko god da se trudim da sastavim nešto što se davno rasturilo svesna sam činjenice da ne može biti lako režirati, ako glumci nisu prigodni. Drugima možeš uzeti, ali nikako ne možeš dati. (Dalje)

7 dana mi traje noć samo kad mi kažeš ljubav... Lepo zvuči pogotovo kad muškarac izgovara. A imam osećaj da je manje muškaraca koji su u tom nazovimo ga nežnom modu i koji su spremni da ispolje svoju emociju.

Slikovito prikazan moj idealan muškarac... pa da, moj dečko naravno, samo što jedina nežna reč koju je umeo da izgovori je "šećeru". Toliko od njega, dok ga ja nisam uhvatila pod svoje i napravila najnežnijim stvorom na ovoj planeti. Sada uživam u plodovima rada i molim žene da povuku svoje prste da se ne bih igrala packiCool (Dalje)

A kao ja nisam bila ostavljena... ja sam uvek bila ta koja ostavlja, pa ne mogu da zamislim kako je to. I kao u mojoj maloj kolekciji pod nazivom "bivše ljubavi" nije se našao ni jedan koji bi mi slomio srce. I kad god pričam o tome ja sam tako srećna jer je moje srce zdravo, celo, jako... kako god... budalaština.

Nema toga što vreme ne može da zaleči i uvek se onda vratim na onu staru: ko zna zašto je to dobro. (Dalje)

Poželela sam da zaboravim na sve tužne uspomene.
Počela sam hronološki da ih ređam u svojoj glavi, pa sam naišla na pitanje koliko još stvari ima koje sam zaboravila a nanele su mi tužan osećaj u duši.
Šta ja to radim?
Pokušavam da se setim svega što sam već zaboravila... da bih opet zaboravila. (Dalje)