Osetila sam neku čudnu naviku, da je tako nazovem. Što bolje sebe slažeš, to će ti drugi više poverovati. Ako neko krene u analizu tvojih dela i stavova, pritom iznosi argumente kako radiš suprotno od onoga što govoriš, krivac je samo onaj koji želi da ti pomogne da uvidiš grešku.

Toliko puta ispadnem osoba koja ne ume da shvati i razume, pa se mnogi ustručavaju da mi ispričaju detalje, pazeći pritom na svaku izgovorenu reč, da se ne bih ja uhvatila za neku i napravila je dokazom i odvela ih u suprotnu stranu. A za šta drugo da se uhvatim, osim za reči ako nisam bila očevidac. I zašto ako kažem svoj stav koji se ne slaže sa mišljenjem pripovedača, dobijem etiketu osobe koja ne ume da sluša. Šta drugo da zaključim osim da je ovom svetu potrebno samo klimanje glavom. Sve što više energije uložim u nekoga, dobijam samo packe i onaj grozan osećaj zašto ja uopšte slušam sve ovo.

Trudim se da znam šta hoću, a oduvek sam znala šta neću. Ako pustim nešto da se odvija znači da za tako nešto nisam sigurna, ali ne dajem utisak da to radim iz čiste dosade, iz neke skrivene želje i još manje imam potrebu da tako nešto naglašavam na sva usta. Ne mogu ništa da predvidim, ne mogu da udjem u nečiji mozak i upoznam se sa svakim najsitnijim delom, niti tako nešto pokušavam. Slike se same sklapaju i onaj osećaj očekivanja je najlepši. Ali kao što volim da očekujem, tako volim i da dam do znanja šta neko može od mene očekivati. Ali prethodno priznam sebi... TO JE TO i pustim da reka nosi dalje.

Prijateljice moja draga, priznaj sebi ili nemoj... samo nemoj glumiti meni, TI i JA protiv celog sveta, to ti je moja ponuda!