I neću... neću se sećati, niti ću pokušati da ponovo probudim uspomene... I samo ponekad me prodje jeza kada shvatim koliko je vreme brzo proletelo, a bolja vremena dolaze, valjda.

Samo ponekad zazlim sto su mi albumi bez ijedne slike. Ali to obično kratko traje, jer naleti veliki talas bola, koji je tesko prevazići i napravi brodolom u duši bez ijedne preživele iskrice sreće. I imam potrebu da razglasim i da zatražim pomoć, samo je problem kome i od koga. I dok crpim poslednju energiju snage da ne zaplaćem i ne umrljam i ovo malo svetlosti, vapim za toplim zagrljajem nekog mog. 

Ali sve je to samo uvod, koji ushićeno trći ka srećnom kraju. I biće tako sve dok budem imala ovo malo razuma i snage. Ustvari, poćinjem da se brinem za sebe. Plašim se sećanja.