Sećam se osnovne škole... Imala sam veliku želju da bežim sa časova geografije, ali ne zbog gradiva. Nastavnica koja nam je predavala je bila uvek zabrinuta i vrlo lako bi sebi dozvolila da joj pogled skrene ka prozoru, za trenutak bi se zagledala u daljinu i jednostavno bi zaboravila gde se nalazi. Ponekad sam uspevala da izađem iz učionice, a da ona jednostavno ni ne primeti da me nema, ne ubeleži moje odsustvo i time izbegnem jurenje opravdanja. Ali, sada kada sam dovoljno odrasla i svesna mnogih stvari, na neki način mogu da je shvatim i možda čak kažem da je pozitivna osoba, jer ko zna šta je nju tih momenata teralno na takvo ponašanje. Svi imamo neke svoje trenutke tuge, brige i ne umemo da se kontrolišemo. (Dalje)