Vrtoglave promene, nepredvidivo neočekivano fijukanje kroz misli i dušu, neprijatan gorak ukus prošlosti i Mesec... nebo puno zvezda, šta li će se dogoditi sutra? Kao da sve počinje ispočetka od kraja, nadam se do beskraja. Koliko god se borim sa grešnim mislima, na kraju završim pored Njega, tamo daleko, totalno nezbrinuta i uplašena, a opet tako srećna.  (Dalje)

Umorila sam se od iščekivanja da se dogodi čudo i promeni stvari koje sama nisam u stanju da rešim.
Mrzim što je kraj nedelje i što sutra počinje dosadni ponedeljak. Posle predivnog vikenda mogu samo da strepim od sutrašnjeg dana. Nije dokazano ali je negde verujem da ne možes imati 3 dana zaredom sa osmehom na licu. Ne, uvek mora da dodje taj "treći" i pokvari sve, vrati me na početak i obeshrabri za velike korake ka promenama. (Dalje)

Nikad nije dovoljno. Tražim još veće nebo da ga uporedim sa mojim osećajem koje mi budi. Tražim obalu bez mora, nebo bez oblaka, kišu bez kapljica da uporedim sa prazninom koju osećam kada negde luta. Ne znam šta je umor, poznajem samo želju da ga učinim zadovoljnim.  (Dalje)

Znam ja da samo on tako ume... znam da niko nije tako posebno jedinstven, da samo on ima moć da izazove tvoj iskren osmeh duše. Ustvari, znam da ti misliš da je jedini. I onda dan pretvoriš u sećanje, čupaš uspomene koje kada su prisutne želiš ponovo da zakopaš u nedostižne dubine.  (Dalje)

Ma to je to... osećam se kao malo dete i još više su mi potrebna ona mala možda čak i lažna obećanja. Ne, to nije zato što sam izgubila samopouzdanje, to je zato što želim da te obavežem. Nešto za šta ću sutra da se uhvatim, nešto što će mi biti potvrda onda kada te ne bude bilo, da sam verovala u nešto stvarno, da sam živela uz nećiji dah na vratu, budna sanjala i zadovoljno plakala. (Dalje)

I neću... neću se sećati, niti ću pokušati da ponovo probudim uspomene... I samo ponekad me prodje jeza kada shvatim koliko je vreme brzo proletelo, a bolja vremena dolaze, valjda.

Samo ponekad zazlim sto su mi albumi bez ijedne slike. Ali to obično kratko traje, jer naleti veliki talas bola, koji je tesko prevazići i napravi brodolom u duši bez ijedne preživele iskrice sreće.  (Dalje)

Sigurno... baš tako se osećam. A sama. Sama sebi krivac za ovaj osećaj i podižem čašu visoko da nazdravim:

Svim onima koji su me kinjili, koji su mi želeli neuspeh. Onima koji su iza leđa sklapali priće i pričice ponižavajći svaku moju vrlinu. I onima koji su mi se smejali potajno, i onima koji se prave da me vole, a naročito onima koji su mi podmetali nogu. Bez straha, nazdravljam, svima vama i želim vam umirujuć i dobar osećaj. Eto, barem jednom da ga osetite, bez ikakve zasluge da uživate u njemu. I neka vas nikada ne sustigne ono što ste meni želeli, kao što ni mene nije. I neka vas prati zadovoljstvo pripadanja, uspeha i življenja. 

Ja sam uspela.

Ponese me tako taj predrođedanski osećaj i posle dugih godina samoće i tuge, želim celom svetu da kažem... da sam dobro. 

 

U suštini svaki komentar je suvišan. Ali eto meni tako dodje ponekad da izmišljam stvari zbog kojih volim život. I u reci izmišljotina naletim na lepe, tople, peckave, iskrene, prave razloge.

Sreća je u malim stvarima. Niz malih stvari čini jednu veliku stvar. Ali ako je velika stvar razbijena na male sitne radosti, onda je niz takvih radosti mnogo veći nego jedan veliki talas trenutne radosti.

I eto definicije.

Ne može ovaj svet biti toliko lud, koliko ja umem da od svake stvari napravim malu radost...

Možeš i Ti Tužna... ovo je tebi posvećeno.

Prvi sneg... zamisli želju. Ja moju imam odavno spremljenu... Nije da ne želim mir u svetu i nije da nisam lepa :P, al ovog puta želim nešto što će mom srcu najviše goditi. Želim topli osećaj. Onaj od koga mi poizilaze žmarci duž ledja, od kojeg mi se duša ispuni toplotom i zadovoljstvom, srce brže kuca, oči smeše.

Osećaj koji je uvek tu negde u meni samo ponekad zataji i čeka u nekom uglu tvoj nežan dodir. A ti umeš, tako spretno da ga probudiš.

Posvećeno Milanu. 

 

Koliko ima stvari na ovom svetu na koje ne mogu da utičem. I taman kad pomislim evo ga, to je to, ja sam kraljica i jedina upravljam mojim svetom - cvrc! - padne kiša!

Volim je... ali ponekad ume da me rastuži i odvede u neki totalno drugi svet gde ne bih volela da se zadržim. Najčešće izabere prošlost i nadolaze mi slike koje sam nekada pokušavala da zakopam duboko u duši. Nemilosrdno mi razbacuje vešto složene misli i osećanja i svakom novom kapi zadaje sve veću bol. Što je glasnija to je i bolnija... Jedino što mi ostaje jeste da se prepustim i čekam kraj da bih se brzo ponovo bacila na posao sređivanja nereda koji ostane. (Dalje)

I danas, da, idealan dan za novi početak.

Prvi novembar, prvi dan u pretposlednjem mesecu pred Novu godinu, dva dana pred vikend ili dan pre petka, poslednjeg radnog dana u nedelji, dan u prvoj nedelji sa novim računanjem vremena, a lično meni tačno godinu dana od useljenja. Puno bitnih sitnica vezanih za ovaj datum, da bih ga mogla čak proglasiti danom preokreta u mom malom neslavnom životu. Mogla bih ga i proslaviti. (Dalje)

Ko kaže da je sve dugog veka... Svako čudo tri dana. Uhvati me tako neka samoća iako nisam sama, a onda i onaj prateći osećaj gde ponekad shvatim da sažaljevam samu sebe... ma breee, nema šanse.  Samo se okrenem lepim stvarima u životu, a uvek ih ima, samo je pitanje koliko hoću da ih primetim i pustim da utiću na moj osmeh. E danas je takav dan...

I da se trudim ne može drugačije, osmeh čini svoje. Nije bez razloga... shvatila sam koliko su bitnije sitnice, jer kad se sakupe u niz, onda sve zajedno mogu činiti krupnu stvar. (Dalje)

Delili smo trenutke. Ustvari, ostalo nije ni postojalo. Samo trenuci provedeni sa tobom. Radovala se tvom dolasku, sa tugom se rastajala pa makar i na par minuta. A ostalo se svelo na razmišljanje o tebi i o tome koliko si me stvari naučio, a da toga nisi ni svestan...

I kada se pravi rezultat svega, ispadamo samo dve lude glave koje su podelile iskrena osećanja bez sebičnosti, pa se u svemu tome izgubile i brže bolje zalupile vrata, tiho. (Dalje)

Ponekad me upotpunjuje blisko prijateljstvo,a ponekad mi izaziva bes. I na kraju se uvek pitam zašto sve mora da se kaže po milion puta, zašto pogled nije dovoljan, zašto neko ima potrebu da baš na sve da odgovor iako pitanja nema i zašto moram da pravdam svoje prijatelje prvenstveno sama sebi, pa onda medjusobno?

Znam i prihvatam činjenicu da je svako poseban. Ali samim tim i ja sam posebna. Zašto se ja uvek trudim da svima sve objasnim i zašto me svaka nepravda i pogrešno protumačena reč pecne ponekad i zaboli i pored tolikog mog truda da ne bude pogrešno predstavljena poenta? (Dalje)

Nisu nam se pogledi sreli, nisu nam se ruke ukrstile, nisu nam se usne spojile... 

Koliko puta ste imali divan san koji je ostavio trag u vidu uzbuđenja koje traje čitavog dana. Kako mrak pada, uzbuđenje raste i nada postaje jača, da će se putovanje kroz snove nastaviti na stanici gde ste se prethodnog jutra iskrcali. Zar ne?

E meni je danas jedan od tih dana. Kada mi osmeh troši svaku trunku energije. I današnja kiša je bila lepa. Radovala me je svaka kap koju sam osetila na ramenima. Padala je nepredvidivo jedna preko druge i odeću činila težom. Osetila sam se kao u usporenom filmu primećujući tako i najsitniji detalj okoline. Zamišljala sam ga pored sebe, princa iz mog sna, kako me drži za ruku i kako posle nezaboravne noći koračamo ulicama Beograda. A on je daleko... u snu je bio daleko bez ikakve mogućnosti da bude drugačije. A opet nekako blizu, ulivajući mi samopouzdanje i osećaj sigurnosti, da iako nije, kao da je tu. (Dalje)