Treptaji, uzdasi, izdasi, suze, podrhtavanje srca... pa osmesi, zagrljalji, reči izvini-oprosti-neće se ponoviti... poljupci,obećanja, još jedno izvini... i neizbežno volim te. I posle svake svadje - sve je sladje...

A mislim da sada imam formulu. Razbiti monotoniju jednom veštačkom frkom, blagim udaranjem čežnje, ignorisanjem nežnih reči... pa pomirenje. Samo je bitno pre upotrebe ne mućkati, da se strasti ne bi pomešale. Koristiti samo jednom u tri meseca da se kojim slučajem ne pretvori u svakodnevnicu jer to iziskuje da reakcije budu blaže i blaže i na kraju da ih nema. (Dalje)

Osetila sam neku čudnu naviku, da je tako nazovem. Što bolje sebe slažeš, to će ti drugi više poverovati. Ako neko krene u analizu tvojih dela i stavova, pritom iznosi argumente kako radiš suprotno od onoga što govoriš, krivac je samo onaj koji želi da ti pomogne da uvidiš grešku.

Toliko puta ispadnem osoba koja ne ume da shvati i razume, pa se mnogi ustručavaju da mi ispričaju detalje, pazeći pritom na svaku izgovorenu reč, da se ne bih ja uhvatila za neku i napravila je dokazom i odvela ih u suprotnu stranu. (Dalje)

Ponekad mi nedostaje osećaj da negde pripadam. Ježim se na reč detinjstvo i volela bih da mogu ponovo da ga preživim pa makar bez izmena, samo da bih zapamtila i ono malo lepih stvari. Dosadila su mi maštanja o idealnoj porodici na okupu. I koliko god da se trudim da sastavim nešto što se davno rasturilo svesna sam činjenice da ne može biti lako režirati, ako glumci nisu prigodni. Drugima možeš uzeti, ali nikako ne možeš dati. (Dalje)

7 dana mi traje noć samo kad mi kažeš ljubav... Lepo zvuči pogotovo kad muškarac izgovara. A imam osećaj da je manje muškaraca koji su u tom nazovimo ga nežnom modu i koji su spremni da ispolje svoju emociju.

Slikovito prikazan moj idealan muškarac... pa da, moj dečko naravno, samo što jedina nežna reč koju je umeo da izgovori je "šećeru". Toliko od njega, dok ga ja nisam uhvatila pod svoje i napravila najnežnijim stvorom na ovoj planeti. Sada uživam u plodovima rada i molim žene da povuku svoje prste da se ne bih igrala packiCool (Dalje)

A kao ja nisam bila ostavljena... ja sam uvek bila ta koja ostavlja, pa ne mogu da zamislim kako je to. I kao u mojoj maloj kolekciji pod nazivom "bivše ljubavi" nije se našao ni jedan koji bi mi slomio srce. I kad god pričam o tome ja sam tako srećna jer je moje srce zdravo, celo, jako... kako god... budalaština.

Nema toga što vreme ne može da zaleči i uvek se onda vratim na onu staru: ko zna zašto je to dobro. (Dalje)

Poželela sam da zaboravim na sve tužne uspomene.
Počela sam hronološki da ih ređam u svojoj glavi, pa sam naišla na pitanje koliko još stvari ima koje sam zaboravila a nanele su mi tužan osećaj u duši.
Šta ja to radim?
Pokušavam da se setim svega što sam već zaboravila... da bih opet zaboravila. (Dalje)

A što je teško kada se neke velike stvari odigraju baš onako kako ne želim. I svi su krivi, samo nisam ja... liči na narodnjak, al šta fali. Tako opravdam izostanke sa časova, slabo vladanje... nabacim osmeh... i kako ono ide, mešam kukovimaKul 
Al šta biva kada se pomešaju energija i neodlučnost? (Dalje)

Sećam se osnovne škole... Imala sam veliku želju da bežim sa časova geografije, ali ne zbog gradiva. Nastavnica koja nam je predavala je bila uvek zabrinuta i vrlo lako bi sebi dozvolila da joj pogled skrene ka prozoru, za trenutak bi se zagledala u daljinu i jednostavno bi zaboravila gde se nalazi. Ponekad sam uspevala da izađem iz učionice, a da ona jednostavno ni ne primeti da me nema, ne ubeleži moje odsustvo i time izbegnem jurenje opravdanja. Ali, sada kada sam dovoljno odrasla i svesna mnogih stvari, na neki način mogu da je shvatim i možda čak kažem da je pozitivna osoba, jer ko zna šta je nju tih momenata teralno na takvo ponašanje. Svi imamo neke svoje trenutke tuge, brige i ne umemo da se kontrolišemo. (Dalje)
«Prethodni   1 2