Ponekad me upotpunjuje blisko prijateljstvo,a ponekad mi izaziva bes. I na kraju se uvek pitam zašto sve mora da se kaže po milion puta, zašto pogled nije dovoljan, zašto neko ima potrebu da baš na sve da odgovor iako pitanja nema i zašto moram da pravdam svoje prijatelje prvenstveno sama sebi, pa onda medjusobno?

Znam i prihvatam činjenicu da je svako poseban. Ali samim tim i ja sam posebna. Zašto se ja uvek trudim da svima sve objasnim i zašto me svaka nepravda i pogrešno protumačena reč pecne ponekad i zaboli i pored tolikog mog truda da ne bude pogrešno predstavljena poenta? (Dalje)