Ko kaže da je sve dugog veka... Svako čudo tri dana. Uhvati me tako neka samoća iako nisam sama, a onda i onaj prateći osećaj gde ponekad shvatim da sažaljevam samu sebe... ma breee, nema šanse.  Samo se okrenem lepim stvarima u životu, a uvek ih ima, samo je pitanje koliko hoću da ih primetim i pustim da utiću na moj osmeh. E danas je takav dan...

I da se trudim ne može drugačije, osmeh čini svoje. Nije bez razloga... shvatila sam koliko su bitnije sitnice, jer kad se sakupe u niz, onda sve zajedno mogu činiti krupnu stvar. (Dalje)

Delili smo trenutke. Ustvari, ostalo nije ni postojalo. Samo trenuci provedeni sa tobom. Radovala se tvom dolasku, sa tugom se rastajala pa makar i na par minuta. A ostalo se svelo na razmišljanje o tebi i o tome koliko si me stvari naučio, a da toga nisi ni svestan...

I kada se pravi rezultat svega, ispadamo samo dve lude glave koje su podelile iskrena osećanja bez sebičnosti, pa se u svemu tome izgubile i brže bolje zalupile vrata, tiho. (Dalje)