Nisu nam se pogledi sreli, nisu nam se ruke ukrstile, nisu nam se usne spojile... 

Koliko puta ste imali divan san koji je ostavio trag u vidu uzbuđenja koje traje čitavog dana. Kako mrak pada, uzbuđenje raste i nada postaje jača, da će se putovanje kroz snove nastaviti na stanici gde ste se prethodnog jutra iskrcali. Zar ne?

E meni je danas jedan od tih dana. Kada mi osmeh troši svaku trunku energije. I današnja kiša je bila lepa. Radovala me je svaka kap koju sam osetila na ramenima. Padala je nepredvidivo jedna preko druge i odeću činila težom. Osetila sam se kao u usporenom filmu primećujući tako i najsitniji detalj okoline. Zamišljala sam ga pored sebe, princa iz mog sna, kako me drži za ruku i kako posle nezaboravne noći koračamo ulicama Beograda. A on je daleko... u snu je bio daleko bez ikakve mogućnosti da bude drugačije. A opet nekako blizu, ulivajući mi samopouzdanje i osećaj sigurnosti, da iako nije, kao da je tu. (Dalje)